Spustim pero i ono klizne,
ostavi slova crna na bijelu papiru.
Pokretima ruke lahkim švrljam,
švrljam u samoći u miru.
Očima pratim nizove bola,
dok suze spuštaju se niz lice,
ostavljaju tragove crnije od tinte,
poput bodljikave su žice.
Um caruje, ljulja mu se carstvo,
snaga bježi, na izmaku sam moći.
Nikog više ne čekam sada,
znam da niko neće doći.
U pjesmama vidim život,
kao u kristalnoj kugli neke babe,
odavno slutim kraj odavno,
da nas neko pretvori u žabe.
I tako priželjujem spokoj i mir,
u kući mirnoj i pustoj,
spustim pero i ono klizne,
i pričam sa soboj u svađi žustroj.
