Tvoja plava majica i tvoj osmeh
su mi ostali nekako u glavi.
Rano jutro, kasnim, čekaš me,
Iz stanice izlazi voz plavi.
Žurim više, dok cepaju se misli,
od želje da te samo vidim,
da u zaboravu mome više nisi,
a tvoj osmeh kao san se stvori.
Gde da nađem reči da ti kažem,
da ti kažem bilo što u ovom trenu,
gde da nađem hrabrosti sada,
da te zagrlim, da osećanja ne venu.
U očima ti ne vidim ništa, ne gledam,
bojim se da videti ću što ne želim,
zagrlim te snažno, pustiti te ne dam,
i sećanje je i dalje snažno, kao onda.
Još pamtim tvoju plavu majicu,
pamtim osmeh tvoj, dobro se sećam,
nikad te oči moje videle nisu posle,
prestajem te voleti, to želim da osećam.
Tvoja plava majica i tvoj osmeh,
u proleće rano dolaziš sa lastama…
Tvoja plava majica i tvoj osmeh,
i zagrljaj, nikome ih ne dam.
