Uvek sam mrzeo stanice.
Mrzeo sam i sve te ljude, gužvu,
sva lica, nasmejana, tužna, namrštena,
Žurbu, nered i nesklad, mrzeo sam granice.
Onda se prizor stanice učini vrednim,
čekajući voz, sam na stanici, tiho,
plačući za nečim stranim u sebi,
ali prisutnim i čudnim.
Pogrešio sam, ima nešto u svemu tome,
u ljudima, u toj gužvi, licima,
žurbi neredu i neskladu,
u prisustvu mome.
I ulazi u stanicu,
ogromna lokomotiva,
crna od ćađe i dima, a ljudi…
ljudi kreću da pređu svoju novu granicu.
