Pitaš se kada stvari ne mogu gore da stoje,
pitaš se da li možda još pomažu riječi tvoje,
pitaš se da li možeš nešto da uradiš ti za mene,
pitaš se još stotinu pitanje, pa bilo je vrijeme.
Samo, znaš, kasniš ti već odavno,
Kasniš toliko da te nema ovamo,
Kasniš kao što kasni ne znam ni ja šta,
Kasniš i bivaš zaborav, prašina u sred sna.
Šta ćeš sada reći, da nisam te zvao,
Reći ćeš da nisam nikakav znak tebi dao,
Reći ćeš još mnogo toga ti da budeš pravo,
A krivo si, samo to ti kažem i zdravo.
Možda više nikad nećeš doći, ali odavno te nema,
I sad me strah, bojim se, hvata me neka trema,
Ne znam zašto, valjda zato što rekao sam mnogo,
Ali, ni tebi nisam prešutijeti više mogo.
