Nebo se ljuti i srdi,
snažno, a tako krhko i nježno,
sijeva, grmi, mršti se, grdi,
a onda plače od tuge.
Suze roni, moj prijatelj,
suza, suzu mu goni,
hladne suze teku,
a grom u daljini zvoni.
Takvo je nebo, kad se ljuti,
a onda prođe to sve
i ukaže se prijatelj žuti,
na platnu plave boje.
